nebitna

Danas...bilo je 12:15...dvorana je već puna...prevladava crnina i samo bijele maramice u rukama...bijeli vijenci, bijele ruže...čuje se jecanje...

Da, to je dvorana krematorija...još jedan sprovod...suzdržavam se da ne zaplačem, teško mi je i sve me guši...skrivam se u kut, skroz iza svih, samo da mu majku ne vidim...ne bih to mogla podnijeti......Radi se o mom prijatelju, znam ga cijeli život....bio mi je jaako drag, bio je svima drag, svi su ga voljeli...ja sam ga voljela...

Do tog trenutka kad su počeli pjevati, nisam bila do kraja svjesna da ga nema, da više nije živ...ubio se, ne znam razlog, nitko gane zna, svi pretpostavljaju nešto,ali ne mogu znati.....Puno ljudi, cijeli kvart na okupu...najžalosnije je to što nas samo stvari poput sprovoda mogu sve okupiti u isto vrijeme na istom mjestu...

Samo smo se gledali krajičkom oka i šutili...u jednom trenutku su klinci iz kvarta prošli pored mene...i jedan mali, kao da je izgubljen u gomili i traži našeg Alena, sav uplakan...to je meni bila točka na I...pukla sam totalno...u tom trenutku sam bila potpuno svjesna da Alena više nema, znala sam da mi ga plač neće vratiti, ali mi je u tom trenutku pasao, gledala sam u sve one vijence i poželjela u tom trenutku ležati kraj njega, držati ga za ruku...

Gledala sam ljude oko sebe i sve sama poznata lica, bore se sami sa sobom da se ne utope u suzama...pogledi nam se sreću i polako svi sve više pucamo i pokazujemo koliko nam je teško...

Znam da se neće vratiti...ali kada će prestati boljeti, redaju se sprovod za sprovodom i ja još ni one prije nisam prebolila, kako još sad i ovo?

KADA SVE TE SMRTI MISLE PRESTATI, SVI TI SILNI SPROVODI, UBOJSTVA...ja to ne mogu shvatiti, to su ljudi koje ja volim...a više ih nema...

tu sam, gledam što ima, ali ne znam šta da pišem...ne snalazim se tu baš trenutno, ja sam tutlek za te stvari...

...ljudi su odvratni, nastrane navike, fuj... i kad si razmislim da sam ja dobra s njima...fuj, ako će tko to čitati od mojih: gadite mi se...

...još trpim neke stvari, ali odjebat ću sve od reda, to napravim svakom tko mi ne paše...šta ja ne mogu nać neko normalno društvo koje ide na kavice, izlazi van, ima ok zajebanciju, a da nisu alkoholičari ili nešto drugo... da ne izađu van, opijaju se, rade sranja, ne kurvaju se...fuj ,gadi mi se sve...

hoću da se svi ti ljudi maknu iz mog života i ona sranja da smo si najbolji i da bi sve napravili za mene, nek odjebu s tim...možete bit ne znam kak super,ali vi ste poremećeni, preverzni, nastrani ljudi i šteta što to nisam prije primjetila...gubite se svi sa svojim bolesnim idejama...

fuj

da...dugo nisam pisala...nisam niti imala šta pisati...ja da nemam šta pisati? točno...prvi put se u životu osjećam normalno...ali baš taman za svoje godine... krećem se među ljudima po 4-10 godina starijima od mene... čisto jednostavni ljudi... društvo mog bivšeg, onog zadnjeg... počela sam radit opet, tako da dane provodim na poslu ili odem još i na cugu na čuku vremena, a vikendom idem na neki party...

nisam zaljubljena, niti nemam nikoga...natežem se sa jednim frendom, ali to je sve frendovski odnos...ništa mi niti ne fali...postala sam puno jednostavnija, smirenija...živciraju me velika društva, previše komunikacije...ne da mi se biti na netu...ne da mi se provoditi ikakvo piskaranje, niti na mobitel, niti na net, ništa...

ne zanm šta da više kažem...preumorna sam sad za previše tipkanja, došla sam sa posla i idem kuhat ručak i na spavanje...

pozdravsvima